Zašto sam prestala pisati?

Prestala sam pisati. 

Onog momenta kada je sve drugo kao odmotano klupko krenulo da me poklapa. Hvatajući dah, iz dana u dan, umjesto produktivnosti pružala sam očaj. Ništa nisam stizala, ništa nisam uspijevala završiti do kraja a bilo je tooooliko toga. Previše. Toliko da ni misli više nisam mogla smiriti. Trebao mi je mir. Očajno mi je bio potreban mir. Bez gužve. Bez telefona. Bez glasova. Bez ljudi. Jedan snažan zagrljaj, topla šolja čaja i mir. Ni pucketanje vatre, ni zvuk ptica. Ništa, samo mir! 

A njega, logično, s dvoje djece, sa svakodnevnicom koja podrazumijeva komunikaciju sa minimalno 50 ljudi - nema. Barem sam tako mislila. 

U jednom momentu, ne znam tačno kada, u mene se počeo uvlačiti strah - strah od svega: da nisam dovoljno dobra majka, da nisam dovoljno dobra supruga, da nisam dovoljno dobra kćerka, da nisam dovoljno dobra vjernica i da sve što činim nije dovoljno dobro. Tako da sam, pod teretom tih misli odustajala od projekata koje bih krenula, odustajala od sitnih radosti jer - koja je svrha? Odustajala sam od mira, iako sam ga toliko željela, a da nisam bila ni svjesna. 

Rekla bih, postporođajna depresija u svom punom jeku. Ali ne znam, možda i jeste, a možda je i nešto drugo. Nisam istraživala, vjerujući da je bolje da ne znam. Ako saznam, moj mozak će me sam pokopati i zato biram, kad je teško, da ne znam. I da, svjesna sam da to nije dobar mehanizam suočavanja. Ali, sad za sad funkcioniše dok ne naučim drugačije. 

Nego, zašto sam se vratila pisanju? 

Zato što sam, valjda, nešto naučila kroz ovaj period. Ili barem mislim da jesam. Uglavnom, drage majke ne budite prestroge prema sebi. Majčinstvo nije tu da vas slomi, nego da se kroz njeg kao majka gradite, odgajate, razvijate. Pogotovo ukoliko ste majka po prvi put. Nećete znati sve, a oni koji od vas očekuju sveznalicu - ni sami to nisu. Pustite ih. Ne sabirite komentare, savjete saslušajte ali učite ono što je ispravno i to primjenjujte. Vaša odgovornost nije da promijenite svijet oko sebe i prilagodite ga svom djetetu, vaša odgovornost je da odgojite sebe i da odgajate svoje čedo da u svijetu u kojem jeste bude najbolje moguće. Ma nije vaše ni da ispravljate krive drine i da gutate sve bezobrazluke koje ljudi u sebi nose. Niti je vaše da preuzimate odgovornost za ono što vam ne pripada i za ono na što utjecaja nemate. Pogotovo ne za tuđe odluke i tuđe živote. Ne ispravljajte krive drine, nego održite svoju kičmu pravom - trebat će vam. Kada osjetite teret, uredu je reći "ne" i uredu je odbiti nenajavljene goste. Uredu je reći da imate isplanirano nešto drugo i da, večeras, želite samo mir. Niste sebične ni bezobrazne, nego imate dovoljno poštovanja da ne glumite pred ljudima koje volite, ne glumite lažno gostoprimstvo i prijatnost dok u sebi Uzvišenog molite da vam se svi maknu iz vidnog polja. Radije, odmorite i drugi dan sretni, radosni i veseli poklonite najbolje od sebe ljudima koje volite. 

Uredu je potražiti pomoć i ne, ne morate izigravati superheroja dok vam se štitna suši i dok iz sebe izvlačite posljednje atome snage. Uredu je reći da ne možete stići sve ono što se od vas očekuje i rasporediti poslove na sve one koji u njima učestvuju. Ne vrijedite ništa više zato što gurate i nosite na svojim plećima sav teret, dok vam se koža uvlači među kosti jer mišića i mesa na vama više ni nema. Za vašu bolest, sutra, niko drugi neće preuzeti odgovornost - sami ćete i nju morati na plećima nositi. Usporite na vrijeme. 

Usporite radi sebe. 

Radi svih onih zbog kojih toliko pritiska sebi pravite. 

Polahko ćete mnogo više stići, nego jurnjavom onog što svakako ne možete ni sustići, ni prestići. 

Živite. Između hranjenja i spavanja, između presvlačenja i kupanja. Između suza, panike i straha - živite. A živite i kroz to jer, uredu je. I normalno je, samo vam mnogi neće priznati.